Antonije N. Isakovic

  • 06.11.1922 - 13.01.2002
  • Kaplar
  • ANTONIJE ISAKOVIĆ (06.11.1923.-13.01.2002.) Partizan Rođen je 6. novembra 1923. u Beogradu. Otac Nikola bio je sudija Prvog opštinskog suda u Beogradu, baš on je otvorio testament kralja Petra Prvog Karađorđevića. Bio je jedan od 1.300 kaplara, prošao Albaniju, probijao Solunski front. Kad je prešao u advokaturu, Isakovići su proživeli male seobe iz mesta u mesto. Majka Zagorka bila je domaćica. S očeve strane svi su mu bili u mantijama od čukundede Radoja do Velibora, njegovog brata od strica, koji je bio beogradski prota. Isakovići potiču iz Donje Šatornje, ispod Rudnika. S majčine strane, u kući Živanovića, bilo je industrijalaca, milionera, trgovaca pšenicom, svinjama, bankara, kafandžija i dućandžija. Po majčinom ocu je dobio i ime, a deda Antonije bi sve dao da mu je unuk postao konjički oficir ili, bar, diplomata. Rastao je uz oca komunistu, on je uticao na njega više od ostalih. Ipak, da ne bi oca u svemu "imitirao", priznao je kad ga je tužio grad Kragujevac, zbog vlasništva nad dvema kućama u Ulici cara Lazara broj 14 koje je pokojni Nikola prepisao Partiji. U znak zahvalnosti što mu je Partija u vreme rata spasila sina. Akademik je objasnio: "Pravo da kažem, ne bih uradio što i otac. On je to, eto tako, u nekoj euforiji... A što se spasavanja tiče, bio sam u zatvoru u Smederevskoj Palanci 1941. Iz njega me spaslo jedno Ciganče, moj ujak i još jedan čovek koji je bio član Partije". Nacionalnost — Srbin. "Narod je kao voda u mešini! I kad je sve zatvoreno, nađe put da istekne. Otud i moje verovanje da će i našem narodu poći za rukom da nađe jedan takav prolaz", poverio je lane. Pre toga, prilikom gostovanja na jednoj tribini (ćaskao je i sa Žarkom Jokanovićem, tad kolegom političarem, sad zetom), a na kojoj su ga "nezgodno" pitali, uzviknuo je: "Zašto se maltretiram s vama, uopšte me ne zanimate, niste nikakav narod. Tražite stvari koje ne možete da dobijete, vi ste boljševici! Samo se derete i bučete. Ne bučite, ja se nikog od vas ne plašim". "Negde između", u romanu "Gospodar i sluge", precizirao je: "Titu su najbolje sluge bili Srbi. Osnovnu školu počeo je u Aranđelovcu. Posle dva meseca, prepisali su ga (zbog očeve službe) u Raču Kragujevačku. Ovde je više gledao "onako" učiteljicu Zlatić nego sricao slova (ionako je znao da čita). Bio je odličan đak. U nižoj gimnaziji, od učitelja Petronijevića, dobija kompliment da mu je rukopis lep kao "svračije noge". Iz istog razloga g. Matić, profesor u Višoj gimnaziji kralja Aleksandra na Topčideru delio mu je kečeve na pismenim zadacima. A onda je počeo rat, puškom je zamenio olovku. Bio je najmlađi borac u Prvoj proleterskoj brigadi. Kao nekad otac, i on je probijao neprijateljske frontove — ali sad na Sutjesci, Neretvi, Igmanu... Kad je oterao Švabe, komunizmom se bavio u Komunističkoj partiji. Bio je član Okružnog komiteta KPJ-u i "radnik" u Agitpropu CK Srbije. Sve dok nije shvatio da to nije to. Tad joj je rekao "Zbogom" i "Hvala". U međuvremenu, napunio je i 25. a ništa nije uradio, kako je sam kazao. Seo je i napisao "Kašiku" (pripovetku koju je pročitala njegova sestra, pa kad je čula da je autor njen Lule, uzviknula: "Pa, ti si pisac". Da to jeste dokazao je mnogobrojnim delima: "Velika deca", "Paprat i vatra", "Tren" (1, 2, 3 i 4) "Gospodar i sluge"... Da mu vreme nije uludo prolazilo, svedoče mnogobrojne, "usputne" funkcije: uređivao je NIN, pa "Delo". Bio je direktor i urednik IP "Prosveta", član Umetničkog saveta "Avala filma", sekretar Odeljenja za jezik i književnost, potpredsednik SANU. Ali, narod ga zna po SPS-u i ženi Leposavi — Lepi Milanin. Zbog prvog partiji je pomogao da zaživi, napravio joj nacionalni program, branio je gde je trebalo i gde je mogao... Zbog drugog jedini je Srbin koji se odrekao Oktobarske nagrade za književnost zato što je nije dobila i Lepa (za knjigu "Šake"). Momo Kapor, član žirija za dodelu nagrade, izjavio da mu savest ne bi bila mirna da se založio da čitava porodica Isaković dobije nagradu, uz komentar: "Ko zna, možda i njihova kućna pomoćnica piše izvrsnu poeziju". Stranački angažman — iz SPS-a je izašao, sad nije ni u jednoj partiji. Ipak, sve vreme ga optužuju da je veliku uslugu učinio Miloševiću, koga je nekad hvalio, da bi, kad je 45 članova SANU zatražilo peticijom od njega da ode, i sam, istu, potpisao.