Čovek umre onda kada umre sećanje na njega…
Neki ljudi promene tok reke… lagano… kao da se sa lopaticom i koficom igraju u pesku…
Nepogrešivo izmere razdaljinu između dve zvezde koje se kreću brzinom treptaja…
Zamene krv u telu kao da iz bačve sipaju novu turu vina u flašu…
Iseku grudi kao svadbarsku tortu i upakuju novo srce u njih… nežno… sklopljenih šaka,
kao da vraćaju lastavicu u gnezdo… Pokrenu nepokretno, izleče neizlečivo… Zamene tonu mraka za zrnce svetlosti u necijem pogledu…
Vrate plamen u drvce šibice, suzu u oko i one nestašne padobrance u glavu maslačka…
pa opet… niko nikada nije uspeo da vrati vreme… Vreme… to su velike ladje rdjave…
koje samo zamaknu iza tvrdjave… i usidre se negde na pučini do
koje samo sećanje može da stigne svojim ofucanim jedrenjakom…
A ovaj sajt je vetar… vetar koji puni jedra naših sećanja i koji nam pomaže da brže i
lakše stignemo do vremena koje je prošlo… i da nikada ne zaboravimo ljude koje smo voleli…