Petar Kočić je bio srpski pisac, pesnik i političar. Rođen je 29. juna 1877. godine u selu Stričići kod Banja Luke, a umro u Beogradu 27. avgusta 1916. godine. Petar Kočić je jedan od najvažnijih i najcenjenijih srpskih pisaca. Predstavnik realizma i moderne. Rođen je u Bosanskoj Krajini u vreme austrougarske vladavine. Mesto i vrieme rodjenja od presudnog su značaja za njegovo književno stvaranje i duboko ukorenjenu ideologiju. Politikom se bavio iz ljubavi prema svom narodu. Bio je više buntovnik nego revolucionar. Problemu je pristupao sentimentalno, a manje racionalno. Više je nailazio na prepreke, nego rešenja. U gradovima je doživljavao nerazumevanje, a u selu zaostalost. Pa su mu često izostali i brojni oblici podrške za borbu protiv nacionalnog ropstva. U materijalnoj oskudici često je poteškoće u karijeri mogao da savlada samo hirom. Odlučno je stajao iza svojih ideala, ne plašeći se nikog. Želeo je samo slobodu, a umro je bez nje. Kritičari su cenili i još uvijek cene Kočićevu književnost, koja je i danas ostala jednako uverljiva kao i onda kada je napisana. Isto tako ceni se i njegova borba za slobodu svog naroda i velika ljubav prema njemu. Tog istog naroda, kome je nesebično podredio svoj život. Majka Mara mu umire mlada. Otac Jovan se po njenoj smrti zakaluđerio u manastiru Gomionici. Sestra se zvala Milica, a brat Jovan. Živeo je kod svog dede gde je u kući sa njim živelo još tridesetoro dece. U tako velikoj zajednici morao je naučiti kako da se bori za sebe. Odatle verovatno potiče i njegova borbenost. Kočić u manastiru Gomionici završava osnovnu školu. Veliki uticaj na njegov život i stvaranje predstavljala je manastirska sredina. Bio je dete sa sela. Voleo je selo i prirodu, a naročito seljake. Po završetku osnovne škole, upisao je gimnaziju u Sarajevu. Nije je završio. Izbačen je iz škole zbog javnog istupanja protiv vlasti. Iz Sarajeva seli u Beograd gde završava gimnaziju. U Beogradu je živeo na rubu egzistencije. Tamo počinje da piše svoje prve pesme. Onda odlazi u Beč gde će studirati slavistiku. U Beču je okusio pravi sirotinjski život. Često bez hrane, promrzao, lišen adekvatne odeće. Otac je u pismima poručivao da nije u stanju da mu pomogne. Petar Kočić jedne prilike je napisao da nije dopuštao da se ponizi, nikog za ništa nije molio. Gladovao po par dana, ali glavu nije saginjao, niti tražio milostinju. Materijalni uslovi nisu jedino što su mučili mladog Kočića. On čezne za svojim zavičajem. Sanja planine, prostrane krajolike i svoj narod. Uz sve nedaće koje su ga svakodnevno snalazile uspeva da završi studije slavistike i tada 1904. godine odlazi iz Beča. Kada se Kočić vratio iz Beča zaljubio se u najbolju prijateljicu svoje sestre Milku Vukmanović. Svestan da će često provoditi vreme po zatvorima, ne krije to od nje. Nego je poziva da ostane kraj njega, bez obzira na okolnosti. Traži da budu zajedno u borbi za svoj narod. Milka je bila njegova prva i jedina ljubav. Venčali su se 1904. godine. Rodio im se sin Slobodan koji umire sa samo tri godine. Za vreme njegovog boravka po zatvorima Milka ga posećuje i pruža mu podršku. Kada se već teško razboleo i vreme provodio u bolnici, rodila im se ćerka Dušica. Dve godine nakon rođenja ćerke Kočić je umro. Posle njegove smrti, iako je živela još pola veka, Milka se nikad nije udala. Iako mu je otac bio kaluđer, rastao je u seljačkom okruženju. Odatle proizilaze sve njegove ideje, shvatanja i temelji književnog rada. Za vreme školovanja u Beogradu počeo je da piše pesme. U poeziji se prepoznaju osmerci, deseterci i dvanaesterci. Oseća se ritam narodnih pesama. Pesme Petra Kočića su objavljivane u časopisima. Buntovništvo u njemu za vreme studija u Beču stvara njegovu proslavljenu satiričnu komediju „Jazavac pred sudom“ koju izdaje 1905. godine. U njegovim pripovetkama glavni motiv je težak život seljaka i njegova nostalgija za slobodom. Dela su mu prožeta satirom. U srpsku književnost uvodi seljaka iz Krajine. Svi Kočićevi likovi su pošteni ljudi lišeni zavisti, ali i osećajni. Borba je po njemu posao za muškarce, stoga su dela lišena žena. Književnim radom smanjeno se bavi od 1905. godine, kada se posvećuje politici. Pripovetke izdaje u tri knjige. Prvu 1902. godine, drugu naredne, a treću 1905. godine. Sve tri knjige su objedinjene u jedan naslov „S planine i ispod planine“. U prvoj knjizi „S planine i ispod planine“ uvrstio je sljedeće pripovetke: „Jablan“, „Grob slatke duše“, „Đurini zapisi“, „Istiniti zulum Simeuna Đaka“, „Mrguda“, „Kod Markanova točka“. U drugoj knjizi „S planine i ispod planine“ su nove priče: „Jelike i omorike“, „Kroz maglu“, „Kroz svjetlost“, „Mračajski proto“, „Jazavac pred sudom“. U trećoj knjizi „S planine i ispod planine“ su pripovijetke: „Mejdan Simeuna Đaka“, „Iz starostavne knjige Simeuna Đaka“, „Rakijo majko“, „Pjesma mladosti“, „Sa zbora“, „Jajce“. Godine 1910. izdaje zbirku pripovedaka pod nazivom „Jauci sa Zmijanja“. Zbirka je inspirisana manastirskom i seoskom sredinom. U knjizi su sabrane sledeće pripovetke: „Molitva“, „Kroz mećavu“, „Vukov gaj“, „Zmijanje“. U pripovetkama Kočić piše o seljaku sa Zmijanja, ali i o životu u celoj Bosni. Oslikava stvarnost i kritikuje sistem. Spada u kritičke realiste. Takođe je isticao lepe i slikovite opise pejzaža i prirode. Satira „Sudanija“ izašla je 1911. godine u Sarajevu. Bio je pisac izvanrednog talenta. Novinama obogaćuje srpsku književnost. Doprinosi kvalitetnoj sadržini i formi pripovetki. Oživeo je seosku pripovetku. Njegova dela su usko povezana sa jezikom zavičaja. Kratka su i odražavaju splet raspoloženja i događaja. Narodni govor kojeg Kočić uzima sadrži turcizme i reči karakteristične za njegov kraj.